Ридигер Зафрански – ЗЛО или драма слободе

РИДИГЕР ЗАФРАНСКИ:

Не морамо да се бавимо ђаволом да бисмо разумели зло. Зло припада драми човекове слободе. Оно је цена слободе.

Човек се не садржи сав у природи, он је, како је Ниче једном рекао, „неутемељена животиња”. Свест стропоштава човека у време: у прошлост која га притиска; у садашњост која се измиче; у будућност која се може претворити у кулисе претње и изазвати бригу.Пут почиње код оних приповести о изворима, митова, који причају о катастрофи почетка и рађању слободе      (поглавље I). Али може ли човек у коме расте свест о слободи уопште да се окрене себи самоме?

Античко мишљење му у томе даје за право(поглавље II), хришћанско не. Августинов пример показује (поглавље III) да се при томе не ради само о моралној обавези, него о питању како човек може да буде веран својој жудњи за трансценденцијом.

Издаја трансценденције, претварање човека у једнодимензионално биће, за Августина је право зло, грех према Светоме духу. Зло, дакле, има везе са окорелошћу духа и лењошћу срца. На том увиду се задржавају и Шелинг и Шопенхауер (поглавља IV и
V). Обојица објашњавају: онај ко изда метафизичку потребу, драматично унижава људске могућности и препушта се бесмисленој борби за самоодржање. Али како можемо сачувати човека од тога да сам себе изда? Како можемо да га заштитимо од њега самога? Августин се поуздаје у Цркву, свету институцију. Ако се и изгуби однос према Богу, може бити очувана вера у институције, како показује Геленов пример (поглавље VI). Институције дају човековим пословима трајност, чврстину и границе. Границе су важне пошто драми слободе припада и воља за разликовањем.

Све би било једноставније када би свест била само свесно биће. Али она се отима и ослобађа за хоризонт могућности.
И свест може по сопственој вољи да изабере ужас, разарање. Темеље за то чини понор који се отвара у човеку, закључује аутор Ридигер Зафрански.