О делу│Војислав Милутин – БРАТ, Попис страсти

Пред нама је књига у коју се тешко улази, а из које се још теже излази. (Из реда је оних књига, које „усисавају” своје читаоце.)О чему пише Војислав Милутин? Пише о стиду, о страху, о љубави, тишини, о души човековој, о сукобу тела и душе („кардинал” и „Исус” ту играју важне улоге)… Пише о глади, о лицемерју, о Риму, о споредним вратима која су увек отворена, пише и о главним вратима на којима је реза увек спуштена…

Пише и о прошлости и о будућности, о пролазности. О Цвијети Зузорић, о ноћи, о лепоти, о речима, о маскама, о ветру (а посебно о бури). И опет пише о тишини… Пише о глади (свесно то понављам). О ћутњи, о хлебу, о греху, о неодлучности, о нади, о истини. О инсектима (антологијско је поређење Рима и инсекта са именом богомољка)… Пише и о несаници, о смрти, о звездама (издваја се део о млечној звезди!), о злу, о добру, о срећи и несрећи, о клању, о мувама које слећу на леш, пише о свему што је на овоме свету… О лудилу, о разуму, о путовању, о јеловнику зла (на јеловнику зла прво се синови убијају), о трговини пише (јасно је да је трговина, а не проституција најстарији занат)… Пише о цркви, о Богу, о разврату, о дуговима… Али, пише и о потреби разговора. (Испред сигурности коју даје ћутање, ставља људски разговор.)

Једна опора књига, један лирски роман у којем из сваког ретка избија поезија. А поезија је овде једини стварни говор човека. Прећутао сам иронију, сатиру, прећутао сам говор документа. Догађаји су из 17. века. (А сваки наредни је, очито, седамнаести!) Реч је о покрштавању – о документима око којих се плете прича. И о писмима у којима се једнако прећуткује колико се и открива. (Узгред, када би ова књига имала именске регистре – имена, географских појмова, птица, биљака – свуда би се видело обиље.)