Шестокњижје Војислава Милутина садржи поговор песника Селимира Радуловића под називом ,,О свету у којем се чувек гнуша поступака људи“. Аутор поговора сматра да ова књига представља велико искушење, једнако и за прекаљеног тумача, и за обичног читаоца. На њеним уводним страницама, у којима се исказују речи поетско-поетичког (само)одређења, аутор, Војислав Милутин, вели да га душа боли, да се осећа побеђеним, те да се овца читавог живота боји вука, иако је, на крају, поједе пастир којем највише верује. Истинске речи, финализује Милутин овај исечак пролошког слова, нису лепе, на исти начин као што лепе речи нису истините. Војислав Милутин је више него доследан – његов поход ка страницама старих и нових докумената, обасјавајући простор (и народе) који су предмет његове пажње, води ка томе да се човек, неминовно, крећући се историјском пртином, гнуша поступака људи. Он је, усто, уверен да износи део забрањене историје у historiju и да се креће, без остатка, по трагу Емила Сиорана, следећи његов налог да књига треба да забада нож у рану, чак и да је ствара.

Главни јунаци романа, уз чију несебичну помоћ се прича прича, смештени су у оквиру четири породична круга – Калуђерове породице (синови Јован, Цвјетко, кћи Анђелија), Момчилове породице (супруга Богомила, син Вук), латинске породице Леонардис, из Трогира (отац Иван Марија, мајка Магдалена, рођена Андреис, синови Франческо, Јаков, кћи Бонави), која врбује Јована, те породице представника турске власти (Мехмедбега и сина Јусуфбега). Сви ови ликови употпуњују слику злог времена и представљају привилеговани вектор ове злом ишаране проезијске тканице. Аутор романа је имао на располагању мноштво докумената, којима је, дрзак, какав јесте, мењао садржај, удахњујући им песнички дах. На самом крају, следи упозорење да је ову проезију неопходно држати ван домашаја људи који не мисле својом главом. Неколико почетних реченица, у делу, пре свега, осведочују проезијску структуру ове књиге. И у тој знаковитој синтагми пре свега наговешћује се трагични ковитлај, у којем се искушавају православни нараштаји током четири столећа покрштавања – што од стране мухамеданске, што од стране католичке вере. И све је то, рекло би се, самерено у речи старијег Калуђеровог сина (Јована) да наша црква, вели он, не лови, већ брани стадо своје, она је у нама.